Индустрија ретких земаља почела је 1880-их. У то време било је потребно издвојити торијум из монацита (торијум и реткоземни минерали) за производњу поклопаца за парне лампе, а ретке земље су биле бескорисни нуспроизводи. До почетка 20. века, ретке земље су постепено примењиване у областима као што су кремен, угљеничне лучне шипке, бојење стакла и прашкови за полирање. У исто време, електричне лампе су замениле парне лампе, што је резултирало главном и секундарном транслокацијом торијума и ретке земље током третмана моназита. Током Другог светског рата, торијум се производио у великим количинама због потражње за нуклеарном технологијом, а ретке земље су постале нуспроизвод прераде моназита, али њихова чистоћа није била висока и њихова примена није била широко распрострањена. До 1950-их, због успешне примене нових технологија као што су јонска размена и екстракција растварачем у сепарацији и пречишћавању ретких земаља, чистоћа производа ретких земаља је порасла, а цене су смањене. Шездесетих година прошлог века ретке земље су коришћене као катализатори за крекирање нафте и за производњу флуоресцентних прахова; Појава трајних магнета од ретке земље кобалта 1970-их и додавање ретких земних елемената у производњу челика подстакло је брз развој индустрије ретких земаља. Кина је производила све ретке земне метале осим прометијума касних 1950-их и започела индустријску производњу почетком 1960-их. Прометијум је произведен 1972. године.